Kako je jedan Yokasei preživio 7-dnevni seminar?!

Prošlo je nekoliko dana, a moje su misli još dijelom na Mrežnici. Prejak je utisak ostavila na mene da bih se tako olako prištekala svakodnevnici…Ja zapravo nisam bila niti Yokasei kad sam došla na Mrežnicu. Za nekoga ko trenira tek 9-10 mjeseci, ovaj 7-dnevni seminar je bio velik zalogaj! Stariji kempisti su nas („nadobudnu Goranovu mlađariju“) lagano svojim pričama pripremili na ono što nas čeka na seminaru, al osjećaj je skroz drugačiji kad si tamo prisutan i sudjeluješ u svemu ispričanom.
U jednom od mailova u kojima smo se dogovarali, Sensei Goran je napisao kako ćemo nakon ovih 7 dana izać promijenjeni. Apsolutno točno, barem šta se mene tiče. Sedam dana izolacije, daleko od civilizacije, asfalta i buke, u predivnoj prirodi okruženi grupom ljudi koji svakodnevno vježbaju, sve to navede čovjeka na određena razmišljanja, a u konačnici se dogode i poneke promjene, i unutar i van osobe.
Što sam očekivala od samog seminara? Ukratko, očekivala sam da će biti teško i zabavno. I bilo je tako. Ali još više, puno više i puno intenzivnije od toga. Bilo je ispunjavajuće, inspirirajuće, izazovno i na momente čarobno. Mislim da do kraja života neću zaboravit onaj pljusak, kad smo se već do kože mokri išli sakrit pod one grane i potom hrabro, u stilu nepokolebljivih kempo ratnika, izjurili na livadu i radili Pingan Ni. I taj smijeh, jer si sam sebi blesav, al opet toliko ispunjen pozitivnom energijom i voljom da ne posustaješ u svojoj namjeri. Eto npr. to je za mene bilo čarobno 🙂
Ili onaj prvi ranojutarnji trening.. Ne sićam se kad sam zadnji put tako pospana uživala u nečemu. Sunce tek izlazi, trava lagano mokra, tišina oko nas, oči na pola koplja, a ja učim Tensho Katu i guštam. To mi je bio jedan od dražih treninga, to je bilo nešto potpuno novo za mene, u svakom smislu!
A kako zaboravit malog Pavela kad je hrabro dopuzao u krug dok smo izvodili razne tehnike?! 😀  Da sad krenem pisat o svemu, ovo ne bi bio osvrt nego knjiga, al’ prvu knjigu ipak ostavljam Jasni :). Previše je dojmova o kojima bi se moglo danima, tjednima pisati..


Osobito mi je drago da sam imala priliku raditi s toliko Sensei-a, s toliko ljudi… od svakog imaš priliku nešto naučiti, od svakog „uzmeš“ djelić za sebe! Ali ne samo u fizičkom smislu. Mi smo praktički živili skupa 7 dana, i to na neki način poveže ljude, barem malo. Odnosi se prodube, prelaze na neku višu razinu, i ono šta je zanimljivo, upoznaješ i samog sebe. Eto, ako ništa drugo, da mi je neko ima godinu dana rekao da ću se dizat u 6 ujutro da bi meditirala (pokušavala meditirat 😀 ) rekla bi mu da je lud, al’ izgleda da smo i mi sami sebi tajne na neki način. Čovjek nekad samog sebe ponajviše iznenadi. A moram priznat da je mene kempo već nekoliko puta doveo u takvu situaciju. Dijelom mi je zato toliko i drag 🙂
Jesam li naučila nešto novo na seminaru? Naučila sam puno novih stvari (od puno različitih ljudi) al’ i utvrđivala i ispravljala staro gradivo, a nadam se i popravila barem neke greške.
Ne znam je li uopće moguće otići doma „prazan“ nakon ovakvih 7 dana?! Ako se itko takav vratio, mislim da onda nije ni bio tamo s nama.
Možda koja pametna za kraj?! 😛 Hvala svima koji su na bilo koji način sudjelovali u mojim metamorfozama na Mrežnici. Vidimo se dogodine, nadam se na istom mjestu!

Ivana Š.